U početku nisam znao šta se desilo. Nisam mogao da otvorim oči niti da udahnem zbog prašine. Počeo sam da kašljem bez pauze. Da li si u redu? Bio sam iznenađen činjenicom da sam se sapleo zbog nečije reči. Kada sam ustao shvatio sam kako krhko izgleda ovo mesto. Bilo je tone prostora iza zida. Niko se nije pomerio neko vreme. Oh moj Bože. Koliko dugo stojimo ovde? Neko je progovorio. Niko nije znao znao da je ovakvo mesto postojalo iza zida. Ali šta je ovo? Nakon što se prašina spustila, videli smo jednu jedinu komodu koja je stajala usred praznog prostora.
Namjoon je otvorio vrata komode. Približio sam se. Tu je bila sveska. Namjoon je otvorio prvu stranu. Prestao je da diše. U staroj svesci je bilo napisano neočekivano ime. Ime mog oca. Namjoon je okrenuo sledeću stranu. Bio je još više iznenađen. Sapleo se o komodu, sveska mu je pala iz ruku.
U svesci je njegovim rukupisom pisane priče o ocu i njegovim prijateljima iz srednje šole. Dnevne priče njihovih života. Pisno je mesečno. Ali ipak sam znao. Moj otac i ja patimo od iste stvari. I on je napravio istu grešu kao ja, zbog koje je morao da trči i trči kako bi je nadoknadio.
Sveska je zabeležila greške mog oca. On je na kraju odustao i propao. Izbegavao je svoje prijatelje. U poslednjem poglavlju dnevnika sve je ostalo belo. Nije bilo oznaka, ni stranica. Ovo je pokazalo njegov neuspeh.
