Branislav Janković, poznati niški pisac, nedavno je objavio novu knjigu pod nazivom Zidanje ambisa. Veći deo njegovog života obeležilo je novinarstvo, a trenutno profesija pisca upravlja njegovim životom.
Njegov roman Suze Svetog Nikole nalazi se kao izborna lektira u nekolicini srpskih srednjih škola, a među poznatijim knjigama nalaze se i O vukovima i senkama, Peta žica, kao i Vetrovi zla. Branislav Janković je dao intervju za Teen Star u kome je objasnio simboliku ambisa, susret tri vera, kao i koliko je dugo radio na realizaciji ove knjige.
Objavili ste novu knjigu pod nazivom Zidanje Ambisa. Koliko ste radili na realizaciji ove knjige?
Od trenutka kada sam naučio da čitam i pišem. Svaka moja knjiga je zbir učenja, iskustava i nadahnuća koja sam prikupio kroz život. Uvek sam bio zagovornik mišljenja da prvo treba živeti, pa onda stvarati. Drugačije ponašanje je samo imitacija umetnosti. Rukopis Ambisa sam pisao skoro godinu dana, pre toga istraživao šest meseci, i to putovanje u vreme od pre sedam vekova, bilo je pravo otkrovenje za mene – saznao sam da se u ovoj zemlji ništa i nikada neće promeniti i da se mentalitet naroda ne menja lako. U našem slučaju nikako.
Koliko Vam je bilo teško da se držite istorijskih činjenica pri pisanju romana?
Nimalo mi nije teško palo – nisam ih se držao. Kada se čovek seća prošlosti, naročito detinjstva, njegove uspomene se prepliću s narodnim verovanjima, legendama i mitovima, pa namerno izmeša realne i fiktivne likove, istorijske činjenice i maštu, i od svega toga ispadne knjiga. Istorija je samo ukras oko priče, lepo rezbareni ram oko naslikanog platna. Šta je istina, a šta ne, ostavljam istoričarima.
Koju simboliku predstavlja ambis?
Naslov Zidanje ambisa je oksimoronska, ali više metaforična sintagma koja je između ostalog, ali pre svega – ljubav, ali i sve ostalo što prati izgradnju manastira, a to su i nesreće, bolest, muka i trpljenje, molitve i vera. Kako čovek treba da živi, čime da se rukovodi – instinktom ili dužnošću? To je jedna od večitih tema, ne samo u mojim knjigama, već i u životima svih nas. Ambis nije samo nadole, već može biti i na gore, ka nebu. I ne mora biti provalija, već i odlično mesto za skrivanje. Neki ambisi postoje, a neke sami stvorimo.
Koji Vam je omiljeni lik Vašeg književnog dela i zašto?
Veštica Kalina. Ona je svetlost koja gori u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Neko ko staje u odbranu ženskog dostojanstva i prava da raspolažu svojim životima. Zato je morala da bude kažnjena. I onda se vraćamo na mentalitet ovog naroda i još jednom vidimo sličnost današnjeg društva sa onim od pre sedam vekova. Još jedan ambis koji smo sami napravili.
Zašto ste se odlučili za susret tri vere? Zašto je ona važna?
Vidoje je paganin, fra Vita katolik, a mladi Srđ pravoslavac. Na jednom mestu, usred gradnje Dečana, spojio sam trojicu Srba sa tri različite vere. I pored svojih bogova i religije, strah i sumnja su najčešći pokretači njihovih delovanja, te oni preduzimaju akcije u skladu sa svojim karakterima i uverenjima. Sva trojica počinju da sumnjaju u svoju veru. Motiv sumnje je čest u mojim romanima – preispitivanje naših uverenja i postavljanje pitanja. U jednom trenuku iguman Arsenije kaže: „Ljudi smo, pre svega, fra Vito, tu crkve nemaju šta da traže. Tajne naših duša nisu vlasništvo našig religija. ” Vera jeste važna, ali uvek sam prednost davao veri u ljude.
Da li je potrebno da se pročitaju prethodni romani kako bi se u potpunosti shvatila suština novog dela?
Ne. Svi moji romani su odvojeni jedni od drugih. Trudim se da u svojim knjigama pokažem kako živimo, šta osećamo, kako nam se čini ovaj svet. Zato moram da budem slobodan u svojim traganjima. Svaki put tražim nov prilaz, nove realnosti ili nova maštanja. Zato volim da pišem o različitim temama i na različite načine. Stvaram nove junake, shvatajući da u svakoj knjizi tražim samog sebe. Da li sam našao? Ne verujem, inače bih prestao da pišem.
Koji su sledeći koraci u Vašoj karijeri?
Da i dalje pišem, istražujem, i uživam u tome. Jer pisanje je sreća.
