Poslednji meseci minule 2021. godine, što se muzike tiče, prošli su uglavnom u znaku britanskih izvođača, počevši od najiščekivanijeg albuma godine koji je izdala Adele, pa do petog studijskog projekta Eda Sheerana.

Krajem oktobra, Ed je publici predstavio album nazvan „=“, što se i dalo očekivati nakon prethodnih projekata obeleženih, takođe, matematičkim simbolima, a nakon i samo letimičnog preslušavanja istog dolazi se do zaključka da to i jeste njegov najujednačeniji i najkohezivnji album dosad. 

Sheeran se, što se promocije tiče, opredelio za tzv. „bengere“, poput „Bad Habits“ i „Shivers“, koji verno dočaravaju zvuk celog albuma, što i nije tako čest slučaj među njegovim kolegama koje umeju u prvi plan da izbace pesme koje pretenduju na komercijalni uspeh i, samim tim, privuku slušaoce da daju šansu celom projektu, a onda oni ostanu „kratkih rukava“ jer ostatak numera nije ni približno u sličnom duhu, zbog čega se često stiče utisak da su ti singlovi naknadno snimljeni, i to upravo u marketinške svrhe. Ed je, sa druge strane, narodski rečeno, „u izlog stavio ono što ima u radnji“, pri čemu je izbor pao na prave pesme, što govori i sjajan plasman obe, kako na američkim, tako i na britanskim top-listama. 

Spomenutim pesmama možda manjka spisateljskog dara po kom je Sheeran poznat, te tako malo koji stih ostaje u glavi, a primat je na melodiji, vajbu i zvuku koji navodi na ples. Ovo je verovatno i najveći rizik koji je on preduzeo u dosadašnjoj karijeri budući da je, poput svoje sunarodnice Adele, javnost „kupio“ upečatljivim baladama sa emotivnim tekstovima i izraženom osećajnošću, a onda je napravio veoma primetan zaokret kako bi proširio ne samo publiku nego i vlastite vidike i umetnički zamah. Adele je, sa druge strane, ostala verna onome što publika očekuje od nje i četvrti put zaredom ponudila ono u čemu je najbolja, pri čemu je stameno ostala u sigurnoj luci, dok se Ed upustio u nepoznate vode, siguran da će dobri temelji na kojima je sazdao karijeru izdržati ovu promenu pravca, i Sheeranu treba aplaudirati zbog toga. 

Njegov prethodni projekat, koji se bazirao na kolaboracijama od prve do poslednje pesme, bio je nešto poput probne vožnje, verovatno zato što ni sam pevač nije osećao sigurnost u to kako će publika reagovati na promenu muzičkog žanra, te se oslonio na podršku kolega koje sjajno plivaju u ovim vodama. Iako kritičari nisu baš najsjajnije ocenili „No.6 Collaboration Project“, prva mesta na američkim i britanskim listama, kao i drugo mesto singla „I Don’t Care“, u duetu sa Justinom Bieberom, na Billboardovoj Hot 100 listi, osmelilo je Eda da „=“ zvuči baš tako kako zvuči. 

Sheeran, isto tako, dosta duguje i kanadskom kolegi The Weekndu, bilo da je reč o uplivu disko zvuka ili o vizuelnoj nadgradnji albuma (posebno u slučaju spota za „Bad Habits“), ali kada se sve ono što The Weeknd ima da ponudi dopuni pesničkim darom, veoma bliskim onom koji poseduje Taylor Swift, dolazi se do dobitne kombinacije.

Same brojke trećeg i četvrtog studijskog projekta govore u prilog tome da, premda je i dalje veoma uspešan, Ed polako posustaje. Album „%“ je, primera radi, samo u prvom danu prodaje u Velikoj Britaniji zabeležio brojku od 232.000 primerka, što je bezmalo duplo više od onoga što je „=“ prodao u celoj prvoj nedelji (139.000). Ipak, isto tako treba istaći i da je „=“ prodat u više primeraka nego ostalih 30 albuma na listi zajedno. Iako je, sa druge strane, i Adele postigla impozantne brojke, i u njenom slučaju je primetan sličan pad u odnosu na prethodne projekte, a vreme će pokazati da li su se jednostavno promenila vremena, a samim tim i brojke, ili je reč o smanjenom interesovanju publike za ono što njih dvoje imaju da ponude.

Sheeran je, na planu tema koje obrađuje, znatno šarenolik i umnogome interesantniji od Adele, budući da je ona objavila album prepun pesama o raskidu i neprežaljenoj ljubavi („25“) čak i kada je svetska javnost bila upućena u to da se na privatnom planu ostvarila kao supruga i majka. Ed, sa druge strane, nema bojazan od toga da piše o uzvraćenoj ljubavi i tihoj porodičnoj sreći, ukoliko je to ono što oseća, a letimičan osvrt na njegov život u proteklih nekoliko godina baš to i govori.

„Odrastao sam. Sada sam postao i otac. Sve se promenilo, ali sam nekako i dalje ostao isti. Sada se stidim nekih stvari koje sam radio u mladosti jer imam ćerku koja se može ugledati na to“, glase stihovi pesme „Tides“ kojom Sheeran otpočinje ovaj album, a uticaj očinstva biće osetan i u drugim pesmama, bilo da je reč o uspavanki koju peva ćerkici („Sandman“) ili izražavanje žaljenja što preminuli članovi njegove porodice neće biti tu da je gledaju kako odrasta, kao i da njega posavetuju kako da ne omane u roditeljskoj ulozi („Visiting Hours“).

„Pamtim prvi poljubac, prvu noć koju smo proveli zajedno, prvu pesmu koja te je rasplakala, prvo pijanstvo, bilo je to vino na stepeništu u Bruklinu; pamtim i prvu svađu, ali oboje smo je prevazišli, i ne mogu da dočekam još milion drugih stvari koje će se desiti prvi put sa tobom“, stihovi su možda i najlepše pesme na ovom albumu („First Times“), a slične, veoma iskrene stihove upućene supruzi, kakvih ima rasutih po celom albumu, moguće je, između ostalih, čuti i na verovatno najličniji, bezmalo dnevnički način u numeri „Collide“ („Jeli smo picu u avionu i spavali na plaži, našli se usred oluje i pili u irskom pabu u Rimu, bili u bolnici sa slomljenim kostima i delili istu četkicu za zube, čekali zajedno polarnu svetlost i na kraju je prespavali, bili na sahrani u iznajmljenim odelima i pili viski tvog oca kad je baka umrla… Izgubila si burmu, ali nije me bilo briga jer imam osećaj da ćemo ipak proći sve što sledi u životu ruku pod ruku“).

Četvrti studijski projekat Adele, takođe, donosi obilje sjajnih stihova, premda mu se, iako nije popularno uputiti bilo kakvu kritiku na njen račun, mora zameriti dosta neinteresantna produkcija, odsustvo pamtljivih melodija i razvučenost dobrog dela pesma koje ni da su kraće nekoliko minuta ne bi ostavile jači utisak. Adele je, slobodno se može reći, jako često, pre i posle kultnog albuma „21“, bila žrtva vlastitog talenta, po istom onom principu po kom je kranje osrednji pevački dar, primera radi, od Madonne napravio Madonnu.

Madonna je verovatno najbolji primer umetnika koji je dao najviše domete kako u inventivnosti na polju produkcije, tako i na planu tematike stihova i sjajnog poigravanja rečima, baš zbog toga što je bila svesna da raspon i boja njenog glasa ne bi istrpeli osrednjost, preciznije rečeno, osrednjost njenog talenta za pevanje dovela ju je do toga da sve druge aspekte karijere, od pesama, preko spotova i nastupa, pa sve do inovacija kada je reč o modi i frizurama, dovede do maksimuma.

Po istom ovom principu, samo u potpuno obrnutoj srazmeri, raskoš Adelinog talenta doveo je do toga da sve ostalo u njenoj karijeri trpi. 

Iako se većina slušalaca ne bi složila sa tim na prvu loptu, istina je da se u Adelinoj karijeri nije desio monumentalni album „21“, naredna dva bi malo ko slušao, baš kao što je malo ko voleo „19“ koji se desio pre pesama kao što su „Someone Like You“, „Rolling in the Deep“ ili „Set Fire to the Rain“. „21“ je, sa punim pravom, postao jedan od najuspešnijih albuma svih vremena i na njemu će, u decenijama koje slede, neki novi izvođači pronalaziti pesme koje će predstavljati publici u novom ruhu, prilagođenom tom dobu, baš kao što danas mnogi pevači posežu za džez klasicima iz prošlog veka. Dobar deo uspeha naredna dva Adelina albuma postignut je na krilima toga što sporne pesme peva upravo Adele, kako zbog već stečene popularnosti i (nije prerano reći) legendarnog statusa, tako i zbog moći njenog vokala. Ipak, ako se izuzmu retki sjajni momenti (kao što su „Skyfall“ ili „When We Were Young“), ceo naredni album „25“ zvuči kao reizdanje prethodnog projekta sa bonus pesmama koje prvobitno nisu smatrane dovoljno dobrima da se nađu na finalnoj listi pesama. Osim što je melodijski i produkcijski već i „25“ bio daleko slabiji od „21“, nemoguće je zaobići i ono što je ranije naznačeno u ovom tekstu, a to je da je Adele shvatila šta prolazi kod publike, te je ispevala novih desetak pesma posvećenih bivšem partneru, sa kojim je raskrstila još pet godina pre toga, što je bilo u potpunom nesaglasju sa fotografijama sa venčanja i sa bebom u naručju koje je bilo moguće videti na njenim profilima na društvenim mrežama. Neubedljivost tih pesma upravo i jeste ležala u tome što nisu, poput onih sa „21“, potekle iz dubokog bola nego iz potrebe da se publici još jednom pokaže trik na koji je već pala.

Kada je, godinama kasnije, do javnosti dospela informacija o krahu braka, postalo je jasno da će Adele ponovo pevati – a o čemu drugom – nego o rastanku. Ipak, pevačica je konačno izneverila očekivanja i, premda je razvod bio polazna tačka ovog projekta, ona je uspela da da najbolje stihove u svojoj karijeri budući da je obrnula perspektivu, te nije pisala za sebe, kao „21“, niti za druge, kao „25“, nego je donela odluku da napiše reči upućene sinu kako bi jednog dana shvatio kroz šta je prošla  i razumeo zbog čega je morala da se razvede od njegovog oca. 

„Odneću cveće na groblje svog srca za sve one koje volim i za one koje sam volela u tami“, glase stihovi kojima nas Adele uvodi u svoje tridesete (pri čemu je broj 30 vešto odabran kao naziv albuma, iako ga je pevačica objavila u 33. godini). Ovi stihovi („Strangers by Nature“) dosta govore o zrelosti koju je Adele stekla kao autor u pauzi dugoj šest godina, koliko je proteklo od poslednjeg projekta, budući da se rečima igra na način na koji to dosad nije bilo prisutno u njenom pisanju, te tako umesto očekivanog „lovers in the present and in the past“, što bi se, takođe, rimovalo sa „heart“ iz prethodnog stiha, dolazi do te neočekivane zamene „prošlosti“ sa „tamom“, kao što i u jednoj od kasnijih pesama („I Drink Wine“) ističe da je „bolje zaobići put kojim se ređe ide“, iako u pop lirici obično važi obrnuto.

Do kraja albuma, ona nudi čitav spektar drugih stihova koji odolevaju klišeima i koji donose jednu potpuno drugačiju Adele koja, čak i onda kada pati, ne ostavlja utisak osobe koja je pobeđena i na kolenima, što je često bio slučaj u ranijim ostvarenjima, a ono što donosi ključnu razliku je to da ne očekuje sažaljenje i sapatnju u svom bolu nego samouvereno podvlači mantru da je onog dana kada je rešila da stavi tačku na brak ujedno raskrstila i sa očekivanjima koja drugi imaju od nje, te se samim tim nikome i ne pravda. Nikome, osim sinu.

Za sina je direktno vezana i najeksperimentalnija pesma ne samo na ovom projektu, nego i u njenoj diskografiji uopšte („My Little Love“). Ova numera donosi nesvakidašnju fuziju otpevanih deonica sa audio zapisima najranjivijih monologa nastalih na psihoterapiji, ali i bolno upečatljivih razgovora sa sinom. „Mama, imam osećaj da me ne voliš“, čuje se u jednom momentu kako Angelo govori Adele, a činjenica da je pevačica baš ovaj razorno težak momenat sa sinom ugradila u pesmu govori o hrabrosti jedne majke kakvu dosad nije pokazala nijedna javna ličnost govoreći o roditeljstvu. 

Ipak, čak ni ova pesma, kao ni surovo iskreni vapaji poput onog u „To Be Loved“ u najvećem broju slučajeva nisu dovoljni da pesme učine potpuno uspelim („Izgradila sam kuću u kojoj je trebalo da raste ljubav, ali sam je okrečila suzama, a sobe ispunila nadama i strahovima. Ne mogu da živim u toj laži, ali nek se zna da sam makar pokušala“). Jednima nedostaje pamtljiva melodija, druge bi bolje zvučale bez vokalnih akrobacija koje se često otimaju od prijatnog i koketiraju sa iritirajućim, treće imaju sjajne strofe ali se ugase u refrenu, četvrte bi bile dobre da traju tri minuta a ne šest. S obzirom na to da leži na jakim temeljima sjajnih tekstova i sjajnog vokala u kombinaciji sa posve drugačijim pristupom temi razvoda od one na koju smo navikli od njenih koleginica koje daju sve od sebe da pokažu da ih je poraz učinio borcima, Adele bi možda i dala najbolji album u svojoj karijeri da je uspela da pobedi ego koji je, takođe, sprečio čitav niz pevačica koje mogu da joj pariraju vokalno da daju svoj maksimum. Beyonce je, sa druge strane, odličan primer izvođača koji je svestan da pesmu ne čini samo vokal i da se publici ne može „prodati“ apsolutno baš sve samo na osnovu moćnog glasa. Beyonce je tokom godina shvatila da ako nakon tri visoka tona, čak i kada su perfektno izvedena, usledi i četvrti visoki ton on prosečnom slušaocu naprosto ne zvuči prijatno. Adele tu lekciju još uvek nije savladala, a pojedine partije albuma „30“ ne zvuče kao bilo šta drugo nego demonstiranje raspona vokala bez ikakve poente i smisla. 

Iako je Adele i dalje daleko uspešnija od svojih savremenika jer suvereno vlada top-listama, samo kratko poređenje brojki koje je zabeležio album „30“ sa onima koje je imao „25“ jasno govore da slušaocima drugi put nakon albuma „21“ nije moguće prodati nešto osrednje, barem ne tako širokoj publici kao što je to ranije bio slučaj. Primera radi, „30“ je u prvoj nedelji prodaje u njenoj rodnoj Britaniji zabeležio impozantnu brojku od 219.000 primeraka, ali treba imati na umu da je „25“ u istom vremenskom periodu prodao 800.000 primeraka. Na američkom tržištu razlika u brojkama je slična, te je tako za nedelju dana „30“ zabeležio 839.000 jedinica, dok je, u slučaju projekta „25“, ta brojka iznosila 3,48 miliona.

Naposletku, sve i da se do kraja života drži toga da može sve da „proda“ jer je naprosto Adele, ona će imati svoju publiku, i to jako veliku, samo se postavlja pitanje koliko jednog umetnika, bez obzira na brojke, na polju kreativnosti čini ispunjenim ponavljanje obrazaca koji su jednom doneli uspeh. Na kraju krajeva, sve i da nikada ne nadmaši ono što je publici pružila albumom „21“, Adele će ostaviti veći trag u istoriji popularne muzike nego većina njenih savremenika jer se u deceniji koja je usledila nakon izdavanja istog nije pojavilo nešto što je na publiku ostavilo i približan utisak kao taj album. Pa, kad nije niko drugi, zašto bi morala i sama Adele? Za jednu karijeru jedan takav album je i više nego što umetnik može da sanja.