Ronnie Romero, najpoznatiji po tome što je pevač grupe Rainbow, nastupaće ove godine na Evroviziji sa njegovim bendom Intelligent Music Project kao predstavnici Bugarske.
U ekskluzivnom intervjuu za TeenStar, Ronnie govori o svom odrastanju, muzičkoj karijeri, kao i njegovo iskreno mišljenje o našoj predstavnici na Evroviziji – Konstrakti.
Smatraju vas jednim od najvećih rok vokala današnjice. Da li mislite za sebe da ste rock zvezda?
Zavisi, to uvek govorim ljudima kad me pitaju da li sam poznat, zavisi od toga koju muziku voliš. Ukoliko voliš rok muziku, da, moglo bi se reći da sam dobro poznat muzičar. Ukoliko ne, nisam uopšte poznat.
Sebe smatram samo običnim čovekom, znam odakle dolazim i ko sam.Ne mislim da sam bolji od bilo koga zbog toga, zahvalan sam što radim ono što volim. Zahvalan sam i publici, koja voli moju muziku i kupuje karte za moje koncerte i pruža mi šansu da se bavim ovim poslom. Kad nisam na sceni i ne nastupam, ja sam običan čovek, koji radi svoj posao.
Da li ste oduvek znali da ćete biti pevač?
Oduvek sam želeo karijeru u toj industriji. Rodjen sam u porodici muzičara, tata mi je bio pevač, majka je svirala gitaru. Deda saksofonista, a brat bubnjar. Znao sam da ću se baviti muzikom, ne nužno profesionalno, ali oduvek sam znao da će mi muzika biti deo života.
Kada ste shvatili da imate talenat za pevanje?
Od malena, mene i braću su učili da sviramo. Jos od mladih godina želeo sam da pevam, došlo mi je prirodno. Uz to, moja porodica je veoma religiozna, te sam stalno pevao u crkvi na misama. Čak i na okupljanjima članovi porodice bi mi govorili „Ajde, pevaj nešto.“ Tako je sve počelo.
Nastupate na Evroviziji sa bendom Intelligent Music Project. Kakva su vaša očekivanja?
Imamo velika očekivanja, želja nam je naravno da pobedimo, ali prerano je pričati o plasmanu. Ipak je glavni cilj da prenesemo poruku.
https://www.youtube.com/watch?v=HySI2igCcx4
Koja je poruka koju želite da prenesete vašom pesmom na Evroviziji?
Želim da se shvati dualnost koja je prisutna u društvu, i dobro i loše. U životu, treba da prihvatimo svoje greške ukoliko želimo bolji život. Svi sede i čekaju moleći se za bolji život, a ništa ne rade povodom toga. Samo čekaju. O tome je pesma – Moraš imati želju za promenom. Napraviti korak ka boljitku. To se desilo i meni u mom životu. Od kada sam se preselio iz Čilea u Evropu, imajući šansu da sviram sa velikim muzičarima – nisam čekao prilike, već sam ih nalazio sam.
Kako vam se čini naša predstavnica na Evroviziji – Konstrakta i njena pesma?
Mislim da je kul, to je pesma koja se pamti. Drugačija je, inovativna, rizikuje, ali to se isplati. Sećam se kad sam čuo prvi put pesmu, danima nakon toga nisam mogao da je izbacim iz glave i pevao sam „Biti zdrava, biti zdrava“. Dobra stvar je što je to univerzalna pesma, svako može da je razume kako hoće. Kad sam pogledao njen performans, svi su povezali pesmu sa pandemijom, ali po meni ta pesma je više o društvu i situacijama kroz koje prolazimo. Poruka je slična kao i u našoj pesmi – možemo biti bolji. I šta ćemo sad?
Šta je važnije na Evroviziji – muzika ili tekst?
Nažalost, ni jedno. Performans i šou su najbitniji, ljudi ni ne slušaju često teskt i poruku. Šta sam primetio tokom godina, ljudima je bitno da imaju pesmu uz koju mogu da plešu. To je tužno, jer Evrovizija može da služi da se kaže nešto bitno, ali ipak – trudimo se.
Da li se smatrate fanom Evrovizije?
Ne baš fan, jer, po meni, fanovi su previše intenzivni. Ne gledam je svake godine na taj dan uz pivo i čips, ali uvek ispratim pesme i sve što se dešava.
Da li ste čuli za Mariju Šerifović, našu pobednicu Evrovizije?
Da, Molitva. Sećam se. Evrovizija je veoma popularna u Latinskoj Americi, puštaju je na televiziji, zato se i sećam.
Pomenuli ste da ste svirali u bendu sa Ritchie Blackmore-om? Da li je on vaš muzički uzor?
Na moju muziku uticalo je mnogo različitih bendova. Na sreću, otac mi puštao mnogo klasične rok muzike – od Toto, Foreigners, Journey, pa do britanskog ruka, Led Zeppelin. Ipak, Ritchie Blackmore je bio, a i sad je, moj omiljeni gitarista, a Deep Purple omiljeni bend. Sećam se da sam kao mali slušao Deep Purple i imitirao Ian Gilliana u ogledalu. Imao sa i tu čast da sa Ritchiejem nastupam i budem pevač njegovog benda.
Kao muzičaru, da li vam smeta kad na koncertu ne vidite lica, već samo kamere telefona?
Ne baš, jer jasno mi je da tako sad ljudi uživaju u koncertima. Žele da zapamte telefonom, a ne mozgom. I to je po meni okej. Takodje, volim što posle mogu da gledam snimke sebe na youtube.
Kako ste podneli tranziciju iz Čilea u Evropu?
Zapravo, sada živim u Rumuniji. Iz Čilea sam došao u Madrid, tamo sam dugo živeo, a sad sam u Rumuniji. Većina zemalja u Evropi i sad imaju teške živote, to mi je blisko, jer isto je bilo i u Čileu 70ih godina. Pa i kasnije, 90ih sam gledao moje roditelje kako se muče da nam obezbede lep život. Ovde su dobri ljudi, slični mentaliteti kao u Čileu, hrana je odlična, veoma gostoprimljivi – osećam se kao da sam kući. Mada, jezik je kompilkovan ponekad.
Za kraj, kako vam se svidja Beograd?
Beograd je predivan grad. Imate odličnu hranu, kao i prelepa piva. Osećam se kao svojoj kući, čak je i hrana slična. Lako sam se prilagodio. Probao sam čak i rakiju, imamo slično piće u Čileu.
