Ako ijedan album objavljen u tekućoj godini zvuči kao nešto što će biti „sveže“ i za deset godina i neće izgubiti na punoći svog zvuka, onda je to „If I Can’t Have Love, I Want Power“ iza kog stoji američka pevačica Halsey. Ipak, čelnici dodele Grammy nagrada, isti oni koji prošle godine nisu ni u jednoj kategoriji nominovali The Weeknd-ov „Blinding Lihgts“, skoro da su u potpunosti prevideli postojanje ovog projekta.

Reč je o četvrtom studijskom albumu 27-godišnje Ashley Nicolette Frangipane, kako glasi građansko ime pevačice čija diskografija od 2014. godine, kada je stupila na muzičku scenu, do danas predstavlja ne samo razvojni put jednog talenta nego i jedne ličnosti. Od nadarene devojke neizbrušenog dara koja besomučno traži svoje mesto u svetu, pritom se spotičući o skoro svaki kamen na svom putu, do samosvesne žene koja stoji čvrsto sa obe noge na zemlji, premda sa sobom kao suvenire i dalje nosi duboko utisnute ožiljke od brojnih padova.

Iako bi, zbog mudrosti i zrelosti stečenih na tom putu, sa punim pravom mogla da veliča vlastitu ličnost i nove početke, ona, možda baš upravo zbog stvarne svesti o sebi i svom sazrevanju, ne poseže za krupnim rečima praznog odjeka, kao što su „dizanje iz pepela“ ili „rađanje novih pupoljaka“ u stilu Christine Aguilere, ili frazama poput „jača nego ikad“ koje život demantuje brže nego što pesma dospe do slušalaca, u maniru Demi Lovato. Sličan razvoj talenta i ličnosti ljubitelji mejnstrim zvuka mogli su da vide i u slučaju njene koleginice Taylor Swift, premda je ona do danas ostala u krugu muško-ženskih odnosa, sa retkim izletima u druge sfere, dok je Halsey, čini se, ljubav uvek služila samo kao polazna tačka u preispitivanju ličnosti i duše, što bilo koju od njih dve ne čini boljim ili lošijim tekstopiscem nego ukazuje na osnovnu razliku njihovog impulsa za stavljanjem misli i osećanja na papir.

I dok u 2021. godini Taylor, koliko god to sumanuto zvučalo kada se u obzir uzmu njena dosadašnja postignuća, doživljava vrhunac vlastite popularnosti i nadmoći na top listama, sa kojih je čak i pesmom starom deset godina prekinula dominaciju povratničkog singla Adele, Halsey se, sa druge strane, suočila sa osetnim padom popularnosti i uspeha. Razloga za to je nekoliko.

Pre svega, ona se u tekućoj godini susrela sa iskustvima koja menjaju život, a to su drugo stanje i majčinstvo, što je umnogome uticalo na teme koje je ponudila na poslednjem albumu, ali i na promociju istog. Najveći broj tinejdžera koji ju je doveo do pozicije na kojoj se nalazi, na njenu žalost, naprosto nije mogao da se poveže sa temama koje im je ponudila ovoga puta. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni odsustvo promocije, urađeno po dobro proverenom receptu Beyonce, ali sa jednom bitnom razlikom. Halsey je, po svim parametrima šou-biznisa, daleko iza Beyonce, bilo da je reč o popularnosti, broju obožavalaca ili godina na sceni. Sva promocija koju je Halsey imala da ponudi bio je jednočasovni film koji najveći broj obožavalaca nije mogao da pogleda, što zbog malog broja projekcija, što zbog trenutno aktuelne epidemiološke situacije koja je onemogućila mnoge da uopšte odu u bioskop.

Kada se na sve to doda činjenica da nijedan singl, čak ni promotivni, nije ugledao svetlost dana pre izdavanja albuma, kao i da je za godinu dana dala samo jedan intervju, otuda i ne čudi drastičan komercijalni pad u odnosu na prethodni album „Manic“. Dok je „Manic“ u prvoj nedelji prodao 239.000 primeraka, u slučaju albuma „If I Can’t Have Power, I Want Love“ ta brojka iznosi svega 98.000. Dok je „Without Me“, prvi singl sa trećeg studijskog projekta, dospeo na prvo mesto Billboardove Hot 100 lestvice najslušanijih pesama u Sjedinjenim Američkim Državama, i ostao među deset najslušanijih narednih šest meseci, „I Am Not a Woman, I’m a God“, prvi singl sa četvrtog albuma, dospeo je najviše do 64. mesta, a već naredne nedelje u potpunosti ispao sa liste. Kada se sve sabere i oduzme, čini se da je Halsey pogrešila u proceni i prerano se upustila u marketinške vode u kojima izvođači poput Beyonce i Swiftove odlično plivaju.

Sličan zaključak se može izvesti i kada je reč o istoimenom filmu koji prati ovaj album. Iako je uloženo dosta novca u ovaj projekat, i pored toga što svaka scena izgleda upečatljivo, a neke od njih ostaju jako dugo u glavama gledalaca nakon što ih pogledaju (kao što je zarivanje noža u trudnički stomak ili ritualno kupanje pri čemu potpuno obnažena Halsey ne odaje ni trunku vulgarnosti), sveopšti utisak nije najpovoljniji, kako zbog manjkavosti samog scenarija, tako i zbog razvučenosti koja znatno utiče na oslabljivanje impresije iz minuta u minut. Da je Halsey nakon niza trominutnih spotova prešla na mini film u trajanju od 20 minuta, teško da bi se šta imalo zameriti ovom projektu, ali jednočasnovni film je, ipak, bio preveliki zalogaj za nju. Ipak, treba pohvaliti njenu odvažnost da se uopšte upusti u tako nešto, ali i aplaudirati tome što je na svojim plećima većinski iznela ovaj film, što ispred kamere, što iza nje. 

Ono što je, bez premca, ostavilo mnogo jači utisak, kada je o promociji reč, jeste omot albuma, kao i propratni video zapis koji je najavio isti.

Na kaveru je moguće videti Halsey kao kombinaciju Svete Marije, Isusove majke, i Marije Magdalene, biblijske bludnice.

S obzirom na to da je bila svesna reakcija javnog mnjenja na eksplicitnost naslovne fotografije, ona ju je, u promotivnom klipu, kao platno izložila u njujorškom Metropolitan muzeju, pri čemu je, šetajući po hodnicima muzeja, zastajala pored sličnih slika renesansnih umetnika, u želji da pokaže koliko je u svojoj suštini puritanski današnji moral kada je reč o nagosti ženskog tela u odnosu na velikane klasične umetnosti. 

„Bilo mi je važno da kaver oslikava moj put u proteklih nekoliko meseci. Tu dihotomiju između Device i Bludnice. Ideju o mom telu koje je fizički odraz moje seksualnosti, ali je ujedno i sposobno da stvori novo ljudsko biće, što su dva potpuno različita koncepta koja sasvim mirno, a opet moćno postoje u meni. Moje telo je na brojne načine pripadalo svetu u prethodnih nekoliko godina i ovo je moj način da povratim vlast nad njim, ali i demonstriram snagu i ponos koje osećam kao ljudsko biće“, objasnila je u jednom od retkih intervjua pevačica, dodajući da se u njenoj, modernoj verzji Fukeove slike „Devica i dete okruženi anđelima“ iz 1452. godine, nalazi i težnja da se skine stigma koja je uvrežena oko dojenja u javnosti. 

Iako su izdati u razmaku od godinu i po dana, razlika između prethodnog i ovog albuma ne može biti veća. Dok je, prema rečima same pevačice, „Manic“ kao osnovnu temu imao „promenu stanja uma i postupaka“, što je odraz njene bipolarnosti, „If I Can’t Have Love, I Want Power“ tematizuje „radosti i užase trudnoće i porođaja“. Dok je album iz 2020. godine bio primarno obojen elektro-pop zvukom sa primesama hip-hopa, kej-popa i r’n’b-a, studijski projekat iz 2021. godine je doneo neobičnu fuziju alternativnog roka, grandž-popa i pop-panka sa elementima heavy industrial rock-a, ambijentalne muzike i noise rock-a.

Kako je otkrila u zajedničkom intervjuu sa saradnicima, Halsey je sama napisala ceo album, ali zvuk pesama jednostavno nije na pravi način odražavao ono što se sadržalo u stihovima, te je, uz pomoć Trenta Reznora i Atticusa Rossa iz sastava „Nine Inch Nails“, došla do zvuka koji je, slobodno se može reći, pomerio granice muzike u 2021. godini i dao smernice u kom pravcu bi dalje mogli da idu kako pop, tako i rock. Naznake Halseyne težnje ka tvrđem zvuku mogle su se čuti još prošle godine u nu-metal pesmi „Experiment on Me“, napisanoj za potrebe filma „Birds of Prey“, kao i u singlu „Nightmare“ iz 2019. godine, koji se na kraju nije našao na albumu „Manic“ jer se „nije uklapao u zvuk istog“. Međutim, sasvim očekivano, našao se na deluks verziji „If I Can’t Have Love, I Want Power“.

Muzičko osveženje koje je doneo ovaj projekat ipak, kao što je već navedeno, nije bilo dovoljno čelnicima dodele Grammy nagrada da ga makar nominuju u nekoj od glavnih kategorija, što se kosi sa postulatima na kojima je (barem nekada) počivala ova ceremonija, čiji cilj nije bio da ovenča trofejima komercijalno najuspešnije albume, pesme i izvođače, poput dodele MTV nagrada, nego da da vetar u leđa izvođačima koji se ne libe da eksperimentišu u pokušaju da donesu nešto novo u muzici ili, sa druge strane, da zlatnim gramofonom odaju počast kvalitetu koji široka publika možda nije uspela da prepozna u pravoj meri. I dok je nekada izvođačima bila najveća čast da se podiče brojem osvojenih Grammyja, danas sve više izvođača bojkotuje ovu ceremoniju, odbija da šalje svoju muziku u razmatranje za nominacije, dok neki, poput Kanyea Westa, idu toliko daleko da uriniraju po ranije osvojenim nagradama.

Halsey, kao neko ko je uvek jasno i glasno iznosio stavove, našla se na „crnoj listi“ Grammyja budući da je umela da iskritikuje njihove krajnje upitne izbore, te tako, primera radi, ni pesma „Without Me“ niti album „Manic“, nisu dobili nijednu nominaciju prošle godine, iako su lovorike stigle kako od strane publike tako i od kritičara, što objedinjuje i kvalitet, i komercijalni uspeh. Ipak, zbog prošlogodišnjeg skandala sa The Weeknd-om, što će zauvek ostati jedna od najvećih „crnih mrlja“ Grammyja, organizatori su pokušali da izvuku dodelu tako što su, bez ikakvog logičnog reda i pravila, svakom izvođaču dali po jednu nagradu kako niko ne bi bio oštećen, u želji da ne pretrpe više nijednu kritiku.

Ovogodišnje nominacije nastavile su se u istom maniru, te su čak i oni koji su javno digli ruke od Grammyja, poput The Weeknda, Kanyea i Halsey, nominovani kako bi se (valjda) pokazalo da nema sujete među članovima žirija. Ipak, gorak ukus ostavlja stavljanje Halsey u „utešnu“ kategoriju alternativnog albuma godine, dok je, primera radi, u svim glavnim kategorijama nominovan Justin Bieber, koji treću godinu zaredom izdaje bezmalo muzički istovetan album sa pesmama koje su, čak i kada su uspele, varijacija na temu, i to sa jednom jedinom temom (bezuslovna ljubav prema supruzi i zahvalnost što ga ne napušta, iako je, prema njegvim rečima, nije dostojan). 

Čak i kada se na stranu stavi sama muzika, Halseyn dijapazon tema je isuviše širok da bi se pobrojale sve: od kritike patrijarhata i institucionalizovane mizoginije, preko igranja sa biblijskim temama na posve nov, nimalo klišeiziran način, pa sve do novog vida feminizma i zadiranje u teme o kojima se ćuti. Snaga Halseynog feminizma ne leži u prežvakanim frazama koje počivaju na lažnom samopouzdanju, koje su prestale da ostavljaju utisak još u doba kada su Pussycat Dolls-ice harale top-listama, premda mnogi od njih i dalje ne odustaju. Halseyna snaga počiva u smelosti da prizna koliko je ranjiva; da svoju trudnoću ne oboji bejbi-roze tonovima nego krvlju koja se proliva na porođaju; da otvoreno ne sanja samo o rođenju male princezice nego i da se budi iz noćnih mora u strahu da nešto nije u redu sa njenom bebom; da ne peva uspavanku nego da urla celim svojim grlom uz isuviše jak hard rock bit. 

Lakše bi bilo pobrojati manje uspele pesme od onih koje spadaju u red najboljih objavljenih u tekućoj godini, od „Bells in Santa Fe“, u kojoj ironično svodi ulogu žene na to da služi samo za zadovoljavanje muških potreba, pa makar taj muškarac bio i Isus, do „Easier Than Lying“ u kojoj je moguće čuti najkontroverzniju rečenicu na albumu da će se „obesiti ako joj partner da omču“, što se, ipak, drugačije shvata u kontekstu glavne ideje pesme da smo ono što od nas načine oni koje volimo. Tu je i smelo izvrtanje rečenica koje čuju žrtve silovanja koje odluče da javno govore o poražavajućim iskustvima ovog tipa, pri čemu im daje još razornije značenje, od „tražila si ovo, pa se sad ponašaj kao odrasla devojka“ („Girl is a Gun“) ili „zamoli za oproštaj, ali nikad za dozvolu, jer to nam je u krvi i tradiciji“ („The Tradition“).

I sam izbor biblijskih tema, koje su u pop muzici tokom godina izgubile na šokantnosti koju su imale u Madonninom slučaju krajem 80-ih godina prošlog veka, budući da su drugi izvođači uglavnom ponavljali iste motive na manje ili više uspešan način, govori dosta o Halseynoj autentičnosti, s obzirom na to da se poigrala sa motivom Lilit, prve Adamove žene koja mu nije odgovarala jer je bila nadmoćnija i samostalnija od njega („Lilith“), pa sve do neobičnog postavljanja antipoda u pesmi „I Am Not a Woman, I’m a God“ po principu bog-žena, mučenik-problem, legenda-varalica. Ne treba zaobići ni „Honey“, u kojoj se lezbijska tematika, kao što je to najčešće slučaj u mejnstrim popu, ne svodi na otkačenu noć u kojoj se strejt devojka prepušta strastima žene nego na dubok odnos između dve žene, ali ni „Whispers“, tematski najbližu „Manic“-u, ili „1121“, sa konstatacijom koja provejava kroz ceo album: „Ne znam da li sam sama stvorila ove delove svoje ličnosti koje mrzim ili su mi oni urođeni“.

Snaga ovog albuma leži i u tome što u prvoj pesmi vidimo Halsey kao ženu koju prodaju poput robe na ulici, dok je u poslednjoj dovoljno odvažna da zavoli muškarca i samim tim mu da odrešene ruke da je učini srećnom ili da je povredi.

„Mislim da možemo živeti večno, ja u tvom licu, ti u mom. I uvek ću videti svoju mladost gledajući u tebe, ali, ako ne budemo živeli večno, možda jednog dana zamenimo mesta, pa me ti zakopaš pre nego što ja zakopam tebe“. („Ya’aburnee“).