Nepisano pravilo kaže da je drugi studijski album pop izvođača ujedno i njegov najuspešniji, naročito ako ga je prvi studijski projekat vinuo u zvezde, baš kao što je slučaj sa verovatno i najvećom  tinejdž zvezdom današnjice – Billie Eilish. Ipak, „Happier Than Ever“, po svemu sudeći, neće potvrditi ovaj obrazac.

Ukoliko se stave po strani nastojanja suparnički nastrojenih fan baza koje daju sve od sebe da sve druge izvođače koje smatraju konkurentima svojih miljenika predstave kao neuspešne, validnih razloga za opisivanje ovog albuma kao nedovoljnog uspešnog nema, mimo jednog, a to su izneverena očekivanja.

Ruku na srce, „When We All Fall Asleep, Where Do We Go?“ je po svim parametrima bolje prošao na top-listama od „Happier Than Ever“, kao što je i uspeh najvećeg hita sa prvog  („Bad Guy“) nemerljiv sa onim koji je imao najveći hit sa drugog („Therefore I am“), bilo da je reč o broju prodatih primeraka, pik-poziciji ili broju nedelja u kojima se zadržao na top-lestvicama. Ipak, uzimajući u obzir sve navedene stavke, drugi album je moguće samo nazvati manje uspešnim od prvog, ali nikako ne neuspešnim. 

Ključ slabijeg odziva na drugi studijski projekat možda leži u samoj (ne toliko vešto promišljenoj) promociji istog. Na krilima uspeha prvog albuma, kao i dva hita koja je izbacila u periodu između dva CD-a, od čega je jedan snimljen za saundtrek novog filma o Jamesu Bondu, Billie je bez bojazni i pompezne najave mogla da objavi album i da – vrlo verovatno – postigne bolje brojke od onih koje je na kraju dobila. Ipak, odlukom da promociju razvuče na čitavih godinu dana, hajp se sve više stišavao, a tome je svakako doprineo i sam izbor singlova (čak šest njih) od kojih je skoro svaki od njih slabije dopirao do slušalaca od prethodnog. Na kraju je Eilishova mogla da računa uglavnom na svoju vernu bazu fanova, dok je šira publika polako, ali sigurno izgubila interesovanje za ono što  ona ima da ponudi jer im se već trećina albuma i nije toliko dopala. Na sreću po 19-godišnju zvezdu, ta baza vatrenih obožavalaca je toliko velika da joj je obezbedila prvo mesto na Billboardovoj Top 200 listi najprodavanijih albuma, i to tri nedelje zaredom. 

Međutim, i među njima se našao i ne tako zanemarljiv broj nezadovoljnih jer je Billie preko noći od jedne od modno najotkačenijih klinki na svetu, koja je oversize dovela do neslućenih granica i nametnula novi trend odevanja tinejdžerima širom sveta, počela da nosi karirane džempere uz pantalone zagasitih boja, dok je upečatljivu crno-zelenu kosu zamenila platinasto plavom kakvu ima svaka druga pop zvezda. „Dosadni ste i neinspirativni i ti i tvoja muzika“, pisali su joj fanovi, na šta je ona šaljivo odgovarala da ne može da ostane „luda klinka“ zauvek.

Upravo i tome leži odgovor na sva ranija pitanja. Billie Eilish je, jednostavno rečeno, odrasla brže nego publika koja ju je dovela do zvezdanog statusa i tu je nastala cela ta besmislena zavrzlama oko (ne)uspeha koju sa brojkama koje je ona postigla u 2021. godini niko ne bi doveo u pitanje da Eilishova ima 29 godina. 

19-godišnja Billie je možda izgubila u trci sa 17-godišnjom samom sobom, ali ko kaže da je ona uopšte i krenula na taj maraton?

U doba kada se na prvom mestu svake nedelje nađe druga osoba, a potom joj se sledeće godine niko ne seća ni imena, možda je i jedini validan parametar uspeha broj ljudi koji je spreman da izdvoji novac za koncertnu kartu, a Eilishova je, što se toga tiče, „mirna“ još nekoliko godina, te tako i bez izdatog albuma može nekoliko puta uzduž i popreko da obiđe zemaljsku kuglu sa nastupima i sigurno bi se u najvećem broju država tražila karta više. 

„Happier Than Ever“ je, za razliku od prethodnika, sonično, ipak, više pogodan za manje dvorane nego za arene. Billie i njen brat Finneas su, shodno rasponu i jačini njenog vokala, napravili dobitnu formulu minimalističke produkcije koja ne preti da „proguta“ njen glas, a sa ovim albumom su otišli i korak dalje stavivši melodije i bitove u još podređeniji položaj u odnosu na ono što Eilishova ima da poruči samim tekstovima. 

„‘When We All Fall Asleep, Where Do We Go?’ je uglavnom bio baziran na trećem licu jer sam se zbog nedovoljnog životnog iskustva stavljala u kože drugih ljudi i pevala o situacijama koje nisam doživela. ‘Happier Than Ever’ je mnogo ličniji, ispovedniji i, nasuprot samom nazivu, melanholičniji“, istakla je pevačica u jednom od intervjua.

Dve teme se izdvajaju kao dominantne: odrastanje i teret slave. Billie razmatra o načinu na koji su se promenili ljudi oko nje od momenta kada je postala „it girl“ i koliko joj je teško da razluči da li je neko tu zbog nje same ili njenog zvezdanog statusa. Posebno zanimljivi su momenti u kojima Eilishova navodi sve razloge zbog kojih joj je onemogućeno da stekne nove prijatelje i uopšte poverenje u osobu koja se nalazi preko puta nje („NDA“, „I Didn’t Change My Number“. „Male Fantasy“). I pored mladih godina, ona duboko promišlja o starenju („Getting Older“, „My Future“, „Everybody Dies“), što i ne čudi kada se u obzir uzme višedecenijsko odbijanje javnosti da prihvati sazrevanje svih onih koji su stekli status tinejdžerskih zvezda (kroz sličnu fazu prošli su mnogi, počevši od Britney Spears, Christine Aguilere i Avril Lavigne, pa sve do Miley Cyrus, Selene Gomez i Justina Biebera). To sazrevanje se ogleda i u dosad neprisutnim temama u njenom opusu, kao što su izražene seksualne aluzije („Billie Bossa Nova“, „Male Fantasy“), ali i surova kritika javnosti upućena na račun neprimerenog komentarisanja njenog tela („Not My Responsibility“, „Overheated“).

Najviše pažnje svakako su izazvale pesme koje se bave turbulentnom emotivnom vezom sa pet godina starijim Brandonom Q Adamsom, što je, između ostalog, bila i okosnica nešto ranije objavljenog dokumentarca „The World’s a Little Blurry“. Iako u prvoj pesmi na albumu („Getting Older“) eksplicitno poručuje da „nije njen izbor bio da bude zlostavljana“, kao i da je „sada vreme da priča o tome“, Elishova do poslednje numere ne govori toliko o otvoreno o tome, premda je celu priču moguće iskonstruisati iz aluzija koje su rasute po celom albumu („I Didn’t Change My Number“, „Lost Cause“, „Your Power“, „Happier Than Ever“, „Male Fantasy“). Stihovi u kojima govori o tome kako njen partner navodno nije znao da krši zakon zbog veze sa maloletnicom, dok je ona „iz njegove postelje odlazila u školu“, spadaju u red najsnažnijih na albumu budući da se nijedna pop zvezda, barem ne u rangu popularnosti Eilishove, nije bavila ovom temom na tako bolno upečatljiv način. 

Kada se sve sabere i oduzme, „Happier Than Ever“ je svakako manje prijemčiv, pamtljiv, maštovit i energičan od svog prethodnika, ali treba pohvaliti odsustvo Billine težnje da igra na sigurno i ponudi publici još jednu razvodnjenu verziju albuma koji joj je doneo uspeh. Među najuspelije pesme spada naslovna numera koja se igra sa dosad tako stranim elementima roka u opusu Eilishove, što možda ostavlja putokaz u kom smeru će se dalje razvijati njena karijera. Kada se u obzir uzme da je i više nego uspešno savladala prvi korak od tinejdž senzacije ka zreloj pop zvezdi, što je možda i najveći kamen spoticanja svih onih koji prerano uđu u svet šou-biznisa, nije teško doći do zaključka da će publika voleti Billie još dugo. Ono što bi bilo interesantno čuti je i upliv drugih producenata u njen rad jer, koliko god inspirativan i talentovan bio, Finneas bi mogao da zapadne u jednoličnost, što je trenutno slučaj sa njegovim (takođe sjajnim) kolegom Jackom Antonoffom, jer saradnja koja počiva isključivo na relaciji dve osobe u jednom momentu dovodi do zasićenja. Sa bratom ili bez njega, pred Eilishovom je dug put i biće interesantno posmatrati u kom smeru će se dalje razvijati.