Kate Norquay je provela četiri godine radeći u McDonald’s restoranu. Bila je i honorarac i radila puno radno vreme, uvek pokušavajući da pronađe boji posao.

Nikada nije napredovala, bila menadžer ili postigla nešto više za sve godine provedene na poslu. Bila je, kako sama kaže, „stereotip nezainteresovanog, lenjog radnika, bez trunke inicijative“.

Ovo je njeno iskustvo i sve ono šo je radeći u Meku naučila o predradusama, odnosima među ljudima i tome da nijedan posao nije degradirajući i ponižavajući ako ga obavljate sa bar malo ljubavi.

„Godinama sam se susretala sa stereotipima o konobarima u McDonald’s-u na svakom koraku – na licima mojih roditelja i prijatelja kada bi me pitali: „Da li i dalje radiš u McDonald’s-u?“ ili „Ja nikada ne bih mogao da radim tamo“. Prijatelji su mi često savetovali „Jednostavno, nemoj ići danas na posao“ (jer to za njih nije bio pravi posao). I sama sam i tako razmišljala. Bila sam užasan radnik – prespora, nespretna i prezirala sam situaciju u kojoj sam se nalazila. Nekako sam došla do zaključka da sam predobra za McDonald’s. Ali sam sa druge strane ohrabrivala sebe rečima: „To jeste us**n posao, ali ti je potreban novac“. Bila sam dobra učenica i vodila pametne razgovore sa ljudima, i nisam bila predodređena za beskorisni fizički posao.

Nisam ništa preduzimala da bi napredovala. A nisam ni želela, iskreno. Zašto bih se trudila da budem dobra u nečemu što je tako ispod mog nivoa. Ali posle nekoliko godina, moj stav je počeo da se menja. Postala sam ponosna na svoj posao.

„McDonald’s je grozan i mastan. Ali moje poniženje nije poticalo od porodice i prijatelja koji su me osuđivali jer pravim burgere. Poticalo je od mene same jer sam mislila da sam bolja od toga“.

Zapitala sam se koja je razlika između posla u McDonald’s-u i poslova u firmama koje imaju moji prijatelji? Zašto je moj posao tako jadniji od njihovog? Da li zato što ja radim za veliku korporaciju? Ne, jer bi onda i poslovi u Starbucks-u ili Target-u bili podjednako ponižavajući. Ili je to zato što kompanija nije fer prema zaposlenima? Nisu ni H&M niti Gap, jer po nekim izveštajima i oni izrabljuju radnike. Ili možda zbog toga što radim u lancu brze hrane? Možda ovaj posao nije dovoljno inteligentan? Na kraju sam shvatila. McDonald’s bi trebao da bude za ljude koji ne umeju da rade ništa drugo. Primetila sam i da poslove u firmama i preduzećima ne dobijaju ljudi koji izgledaju kao oni sa kojima sam ja radila.

U McDonald’s-u su bili zapošljeni ljudi sa posebnim potrebama, preterano gojazne osobe, ljudi koji nisu bili nimalo privlačni, ili oni koji nisu baš najbolje govorili Engleski jezik, tinejdžeri i ljudi najrazličitijih rasa. Oni su činili stub ovog restorana i poštovani su kao najbolji radnici. Onda bih pogledala zaposlene u kafiću Starbucks, a uglavnom bih viđala ljude koji su bili poput mene, u ranim 20-im, prosečno privlačne spoljašnosti, mršave i sa odličnim znanjem jezika.

Ljudi iz dobrih porodica ne bi trebalo po pravilu da završe u McDonald’s-u, sa ljudima koji nisu mogli da nađu nikakav bolji posao od tog. Ako ste belkinja u ranim 20-im, smejaće vam se ako radite u Meku. Ali mislim da za imigrantkinju  srednjih godina  ili čoveka sa posebnim potrebama to pravilo ne važi. Njih prijatelji neće osuđivati i stalno ih ispitivati „Kad ćeš već jednom naći pravi posao“. Jer oni već imaju posao koji se od njih očekuje.

„Ako mislite da ste bolji od drugih samo zato što radite u butiku ili ređate fascikle kao recepcionarka, varate se“.

Shavtila sam da je ovakav stav, i moj i drugih ljudi, grozniji i od mešanja pomfrita. Jer ja nisam bolja od ostalih zaposlenih u McDonald’s-u, nisam ni inteligentnija, niti vredim više od njih. Naravno, imam drugačije veštine. Nemam mišiće i brže se zbunim se lakše pod pritiskom. Zato ću uvek biti bolja u kancelarijskim nego u fizičkim poslovima.

Ja nisam vredna kao neke moje kolege koje su radile i smenu od po 20 sati samo da neko ne bi došao u ponoć i ostao bez burgera i pomfrita. Nisam ni pametna kao naš menadžer koji je postao i pravi inženjer, naučivši da popravlja sam mašine kako ne bi morali da zovemo službu za popravku. Nisam ni organizovana kao oni koji mogu da pogode nečiju porudžbinu među hiljadu mušterija nedeljno, znajući da ako pogreše, neće morati da trpe samo bes šefa. Jer mušterije su te koje se deru i viču na vas, bacaju piće i vređaju vas ako slučajno zaboravite kečap na tacni. Ja nemam dovoljno strpljenja da se nosim sa tim. Jer to su veštine.

I ako i dalje mislite da ste bolji od ovih ljudi, grdno se varate. Za mene je vreme provedeno u McDonald’s-u nezamenljivo. Naravno, više nikada ne želim da prevrćem pljeskavicu ili mešam pomfrit, ali naučila sam mnogo važnih stvari. Nisam više toliko arogantna. Promenila sam način na koji ljude povezujem sa njihovim poslovima. Prestala sam da mrzim velike korporacije i razvila više saosećanja za radnike zaposlene u njima. I ako treba da me bude sramota ako to stavim u svoj CV, stvarno ne razumem današnji svet.“